Artur Šopenhauer je nemački filozof. Rođen je u Gdanjsku 22. februara 1788 godine.(Mesto Štuthof - Prusko Kraljevstvo, danas Poljska).
Na slici bista iz parka u Frankfurtu na Majni.
Kad se on rodio Johana - Arturova majka je napisala da uživa igrajući se sa svojom lutkom, ali na žalost to joj je brzo dosadilo...
Sa devet godina otac je odlučio da treba da počne njegovo obrazovanje. Poslao ga je u Avr i jedino tamo je osećao da je negovan i da uživa u životu. Godinama je čuvao uspomenu na vedre Blesimarove, kod kojih je pronašao nešto slično roditeljskoj ljubavi. I kaže: "to je ubedljivo najsrećniji deo mog detinjstva."
Uslov: Ili da pratiš roditelje godinu dana na putu po Evropi i započneš šegrtovanje za trgovca, ili se odreci putovanja i odmah ostani u Hamburgu i pređi na obrazovni program za akademiju. I tako je on izabrao 15 meseci putovanja po zapadnoj Evropi i Velikoj Britaniji.
Kad se vrati sa putovanja trebalo je da po obećanju ocu počne da izučava trgovinu. Ali otac se teško razboleo (dešavlo se da nije raspoznavao ni najbolje prijatelje) i jednog dana se bacio sa prozora kuće u hladnu reku. Majka koja je bila sputana očevom ljubomorom - nije smela da se druži poziva i ide u goste, brzinom vihora promenila je čitav život. Prodala je vilu posle nekoliko meseci, likvidirala porodični posao i odselila se u Hamburg. A Arturu je pisala, uvek ću izabrati najuzbudljiviju opciju. I tako je razvila blisko prijjateljstvo sa Geteom.
Johana je tako utekla iz braka za koji se plašila da će biti njen večiti zatvor. Odlučila je da će živeti svoj život, prepuštati se romantčnim vezama, ali nikada ponovo udati, i istražiti svoje nemale talente.
Uskoro je izgradila karijeru kao uspešan autor putničkih vodiča, pišući hroniku porodične turneje, a zatim pisala seriju romantičnih romana. Sa Arturom se nije slagala i organizovala mu je selidbu iz Hamburga u Gotu. Artura je upisala u gimnaziju u Goti, 50 km od svoje kuće u Vajmaru.
Najvažnija žena u Šopenhauerovom životu je njegova majka Johana, sa kojom je imao bolan odnos okončan kataklizmom.
U pismu ga majka oslobađa šegrtovanja, ali je on morao da ostane na određenoj distanci od nje, po njenoj želji; zato ga je savetovala da se iz Hamburga preseli u Gotu a ne u njen dom u Vajmaru.
(Tvoje večite zamerke, jadikovke nad glupim svetom i ljudskom bedom donose mi nesanicu i neprijatne snove...Nema nijednog jedinog neprijatnog trenutka koji ne dugujem tebi. Iritantan si i nepodnošljiv. Da živim sa tobom za mene je najteže. Svaki put kad si me posećivao, makar i na par dana, bilo je burnih scena ni oko čega, i svaki put bih slobodno disala čim bi otišao, jer tvoj loš humor, namrgođeno lice bizarni stavovi koje iznosiš...sve me to uznemirava, a tebi ne pomaže). - Njeno pismo njemu.)
Posle majke sledeća najprisunija žena u Arturovom životu bila je džangrizava švalja Karolina Marke. Ona je galamila sa svojim gošćama, on je tražio da se utišaju jer ugrožavaju njegovu privatnost, pošto je odbila on je gurnuo niz stepenište. Tužila ga je. Artur se uplašio sudskog procesa. Za povredu, morao je da plaća kaznu sve do njene smrti.
Vremenom je ovladao desetinom modernih i starih jezika. Nikada nije prošao kroz religioznu fazu, nije imao vere. Sa osamnaest godina je napisao: "Ovaj svet ja navodno napravio Bog? Ne, pre je to bio đavo!"
Po sticanju doktorata, boravio je u Berlinu, zatim kratko u Drezdenu, Minhenu i Minhajmu. Bežeći od kolere poslednjih 30 godina života proveo je u Frankfurtu na Majni.
Bez plaćenog posla živeo je od očeve rente, stanujući u iznajmljenim sobama, lišen doma, ognjišta, žene, porodice, intimnih prijateljstava. Nije imao društveni krug u kome se kretao.
Glavno delo mu je "Svet kao volja i predstava", zatim, prethodna knjiga "O četvorostrukom korenu dovoljnog razloga", a onda, "O sebi".Za svojih 30 godina u Frankfurtu, sve do smrti 1860. godine Šopenhauer se držao određenog dnevnog rasporeda, (skoro kao Kant). Dan bi započinjao sa tri sata pisanja, posle bi sat-dva svirao flautu. Svakodnevno je plivao u hladnoj Majni; to je retko preskako čak i usred zime. Uvek je ručavao u istom klubu ENGLICHER HOF, staromodno odeven. Često bi jeo za dvojicu, a kad su mu se podsmevali rekao je: ja i mislim za dvojicu. Plaćao je za dva obroka da niko ne bi seo za njegov sto. Bio je mizantrop - čovekomrzac.
Kad ga je neki student nešto upitao, odgovorio je ne znam. A student "ja mislio da vi sve znate", a Šopenhauer će: "Ne, znanje je ograničeno, samo je glupost neograničena."
Za doktore da imaju dve vrste rukopisa je rekao: "Jedan je jedva čitljiv za recepte i drugi, jasan i normalan za račune."
Jedan pisac o njemu: Dobro je građen i uvek dobro odeven, mada demode, srednje je visine, kratke srebrnaste kose, živih izuzetno inteligentnih plavih očiju. Odaje introvertnu osobu a svakodnevo proizvodi priličnu količinu materijala za jeftinu satiru...društva za stolom.
Posle ručka bi se zaputio u dugu šetnju, vodeći glasan monolog ili konverzaciju sa psom, šro je izazivalo zadirkivanje dece.
Večeri je provodio u sobi, čitajući i ne primajući posetioce. Nakon prekida sa majkom u njegovoj trideset prvoj godini, više se nikada nisu sreli. Sa sestrom je povremeno razmenjivao pisma. Ni ona se nije udala i živela je u dubokoj depresiji. Novac mu je bio stalni izvor brige tokom čitavog života. Uzalud je pokušavao da pronađe posao kao prevodilac.
Do pred kraj života knjige mu se nisu prodavale, niti su bile prikazivane u štampi.
Živeo je bez ikakvog komfora i nagrada. Šopenhauer je imao običaj da svaki dan završi čitajući Epikteta i Upanišade.
Čak i u mladosti, kod sebe sam zapazio da, dok su drugi težili da poseduju nešto spolja, nisam morao da se okrećem nečemu takvom jer sam u sebi nosio blago beskrajno vrednije od svih eksternih poseda; najvažnije je bilo da se ono poveća, za šta su primarne uslove predstavljali mentalni razvoj i potpuna nezavinost...
Suprotno prirodi i čovekovim pravima, morao sam da razvoju vlastitog blagostanja uskratim svoje moći, kako bi ih posvetio služenju ljudskoj vrsti. Moj intelekt nije pripadao meni, već svetu.
Njegovo poslednje delo "Parerga i paralipomena" napisana 9 godina pre njegove smrti. Prvi tom knjige sadrži efektan triplet eseja na temu kako steći i zadržati osećanje lične vrednosti.
Prvi esej "Šta je čovek" opisuje način na koji kreativno mišljenje rezultira osećanjm unutrašnjeg bogatstva. Što nam obezbeðuje samopoštovanje i omogućava da prevaziðemo temeljnu prazninu i dosadu života, zbog kojih se neprestano posvećujemo seksualnim osvajanjima, putovanjima i igrama na sreću.
Drugi esej "Šta čovek ima" secira jednu od glavnih tehnika za kompenzovanje unutrašnjeg siromaštva: beskonačno gomilanje poseda, što na kraju dovodi do toga da postanemo posed svojih poseda.
U trećem eseju "Šta čovek predstavlja" izraženi su njegovi pogledi na slavu. Samouvažavanje ili unutrašnja vrednost čine suštinski produkt, dok je slava nešto sekundarno, puka senka vrednosti.
Samopoštovanje zasnovano na unutrašnjoj vrednosti vodi ličnoj autonomiji koja nam se ne može oduzeti jer je u našoj moći, dok slava to nikada nije.
Aristotelova maksima: "Razboriti teže ne zadovoljstvu, već življenju bez bola".
Parerga i paralipomena nudi lekcije o tome kako misliti nezavisno, kako zadržati skepsu i racionalnost, kako zaobići utešiteljske natpriprodne sedative, kako imati dobro mišljenje o sebi, ne unositi se previše i izbeći vezivanje za ono što se može izgubiti. Iako "svako mora da igra u velikoj lutkarskoj predstavi života i da oseti žice koje ga pokreću." Sa aspekta večnosti ništa nije uistinu važno - sve prolazi.
Na kraju života, nijedan čovek, ako je iskren i pri sebi, ne bi poželeo da ga ponovo proživi. Radije bi izabrao da uopšte ne egzistira.
Život je patnja i sam po sebi je zlo. Izgubiti nešto što je zlo kako može biti zlo (govoreći o smrti). Naša unutrašnja priroda je neuništiva jer nije ništa drugo do manifestacija životne sile, volje, stvari-po-sebi koja traje večno. Otuda smrt nije istinska anihilacija; kada se naš beznačajni život završi, pridružujemo se iskonskoj životnoj sili izvan vremena.
Uvek sam se nadao lakoj smrti, jer ko god je čitavog života bio sam sudiće bolje od drugih o tom usamljeničkom poslu. Umesto da odem među budaletine i lakrdijaše koji spadaju u jadne primerke ljudskih dvonožaca, ja ću završiti srećno, svestan da se vraćam mestu odakle sam krenuo...i da sam ispunio svoju misiju.
Ujutru 21.09. 1860 god. Domaćica mu je pripremila doručak, pospremila kuhinju, otvorila prozore i izašla da obavlja druge poslove. Šopenhauer je ostao sam; već se bio okupao hladnom vodom, seo na sofu u prostanoj, jednostavno nameštenoj dnevnoj sobi i počeo da čita. Na podu na medveðoj koži sedeo je voljeni pudl Atman. Na stolu je bila obožavana statua Bude.
Nešto kasnije u sobu je ušao njegov lekar, koji ga je redovno obilazio i zatekao ga kako leži na leđima, u dnu sofe. "Infarkt pluća" - bezbolno je zbrisao sa ovog sveta. Lice mu nije bilo izobličeno i nije imalo znake samrtničke agonije. Deset godina ranije ostavio je eksplicitno uputstvo da njegovo telo ne bude odmah zakopano, već da se u mrtvačnici drži najmanje 5 dana, sve dok ne počne da truli.
Izvršioc testamenta Vilhelm Gvirer:Ovaj čovek koji je proveo život među nama, a uprkos tome ostao stranac, provocira nesvakidašnja osećanja. Ovde ne stoji niko ko mu je pripadao po krvnoj vezi; izolovan je umro, kao što je i živeo.
* 13.12.2009.god.